Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич
МОЯ ЛЮБОВЬ

Вся душа тобою полнится до края,
Как во мраке горы – хладностью немою;
Как морская бездна – непроглядной тьмою;
Как движенье неба – вечной тенью рая.

Льёшься, бесконечна, и сильна, и властна,
Ты моею кровью. Женщина ль, мечта ли?
Всё тобою дышит в счастьи и в печали,
Ты всему созвучна и всему причастна.

Забелеют звёзды в сумерках над лугом –
И во мне родишься, словно солнце ночи,
И трепещешь в теле, точно сон пророчий,
Пламенам отдавшись или скорбным вьюгам.

Над твоей пучиной красоты и рока
Весь я – только призрак в отсвете мгновенном;
О жена! о жажда! по недужным венам
Ты течёшь, не зная ни судьбы, ни срока.

Тягостная тайна, сумрачная сила,
Твоему молчанью вторят губы. Где ты –
Я во тьме не вижу, но не нужно света
Взгляду, что навеки ты собой затмила.




Јован Дучић
МОЈА ЉУБАВ

Сва је моја душа испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено, силнија од мене –
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те
Ни не видим где си, а све дуге сате
Од тебе су моје очи засењене.