Форум литературного общества Fabulae

***

Пустую ночь, как Пенелопин дар,
я выпускаю медленно из рук
в ещё ничем не тронутый покой –
и осязаю ту глухую страсть,
что разрешает немоту земли
в ещё никем не высказанный свет.

Ещё ничем не отражённый свет,
над безднами разлив свой чистый дар,
прильнул однажды к веществу земли
касаньями тайновещанных рук –
и было утро, и питала страсть
ещё никем не прожитый покой.

Ещё никак не названный покой
мне открывает ныне скорбь и свет,
как будто время – призрачная страсть,
негаданно ниспосланная в дар
сновидчески-прозрачным теням рук, –
теперь восходит вдруг из-под земли,

ещё никем не призванной земли,
что испокон веков таит покой
для странников, отбившихся от рук
и возлюбивших только звёздный свет,
ещё ничем не сделавшийся дар,
которым души осеняет страсть,

ещё ни в ком не сбывшаяся страсть.
Так смертные приемлют от земли
ещё ни в чём не обретённый дар,
вкушая, словно боги, свой покой,
покуда бесконечно тихий свет
хранит себя в благословеньи рук.

Я выпускаю медленно из рук
несказанное слово – смерть и страсть,
пустую ночь, вмещающую свет:
ещё неразличимый лик земли
мне возвещает волю и покой,
бесплотные, как Пенелопин дар.

И речью рук, подобной снам земли,
немая страсть преносится в покой,
и дарит свет, и освящает дар.




Перевод на сербский Веры Хорват:


***

Ту пусту ноћ, ко Пенелопин дар,
гле, испуштам лагано из руку
у ничим још ненарушен спокој –
обујмљујем сву ову глуву страст,
што разрешава безгласје земље
у ником још неисказани сјај.

И ништа још не одражава сјај
над безднама што разли чисти дар,
прионуо уз супстанцу земље
додирима тајнозначних руку –
и беше јутро – хранила је страст
још ни од ког не проживљен спокој.

И никако још неназван спокој
сад открива и тугу ми и сјај,
ко да је време химерична страст,
ненадано ниспослата ко дар
сновидачком плетисенком руку, –
наједном се пропиње из земље,

још ни од ког не призване земље,
од искони што скрива свој спокој
путнику што оте се из руку
и заволе само звездани сјај,
још ни у шта не претворени дар
којим душе осењује се страст,

још ни у коме нерођена страст.
Те смртници примају од земље
још ни у шта не преобретен дар,
ко богови окушавши спокој,
све док се бесконачно тихи сјај
чува сам у благослову руку.

Полагано испуштам из руку
неизречене речи – смрт и страст,
и пусту ноћ, у коју стаје сјај:
још ми неразговетан лик земље
навештава слободу и спокој,
бестелесне, ко Пенелопин дар.

Говором руку, као сном земље,
нема се страст премешта у спокој,
дарује сјај и освештава дар.

Отредактировано olkomkov (2019-04-02 21:56:15)