Форум литературного общества Fabulae

Приглашаем литераторов и сочувствующих!

Вы не зашли.

#1 2017-10-30 22:03:52

olkomkov
Автор сайта
Откуда: Москва
Зарегистрирован: 2011-09-14
Сообщений: 1270
Вебсайт

Йован Дучич. Сердце

Йован Дучич
Сердце


Дар мой тёмный – сердце, сущего частица:
Со звездой мерцает, с ветром воет сиро;
И когда безгласно вдруг замрёт средь мира,
Глубь его немая громким эхом длится.

Как волна, блистая синевой сапфира,
Расплеснётся в сердце вечный ропот моря,
Что хранит издревле всей стихии горе,
Стон валов утихших, бред шального вира.

Вот погаснут звёзды; внемля сонным думам,
Пробудятся птицы из глубокой тени,
И меня наполнит гнёзд несчётных пенье,
И леса печальным отзовутся шумом...

И уснёт однажды сердце в мире этом,
В такт вселенской боли перестанет биться, –
Но за мигом страшным жизнь его продлится:
Обернётся звуком, разольётся светом.

Возлюбило вечность и не ждёт иного:
Огненные сферы бредят в нём до срока...
И когда родится стук в груди далёкой,
Это дар мой – сердце – где-то бьётся снова...




Јован Дучић
Срце


Моје тамно срце, то је део свега -
Са звездама трепти, хуји с ветровима;
И онда кад стоји безгласно међ свима,
Један громки ехо ћути у дну њега.

На обали морској моје срце има
Жамор неког вала што вечито плине;
Што чува свег мора звуке и горчине,
И сву хуку давно нестанулих плима.

У залазак звезда изнад тамног хума,
Кроз сан поју птице у дубокој сени;
А безброј се гнезда одзивљу у мени,
И трагични одјек замркнулих шума...

И то звучно срце када једном заспе,
Свој бол откуцавши силним ритмом свега,
Неће бити страшног престанка за њега:
У звук и у светлост све ће да се распе.

Увек заљубљено у вечност, док брује
Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...
И кад очарано куцне срце неко,
То је моје срце што се опет чује...


Олег Комков
ΓΝΩΘΙ ΣΑΥΤΟΝ

Неактивен

 

Board footer

Powered by PunBB
© Copyright 2002–2005 Rickard Andersson