Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Тишина

Позабыт пролесок, сумерками тронут;
Брег покрыли тяжко тишина и травы.
Здесь под вечер воды в тихом горе стонут,
И шумят забвеньем вербы, свесив главы.

Средь ветвей, где мреет празелень густая,
Встретил я Разлуку: вечно молчалива,
У реки застыла, наяву мечтая,
И, бледна, глядится в синеву разлива.

Долго ли - не знаю. Но в немотном доле -
Словно чей-то голос пал из ниоткуда -
Тишина проснётся с тяжким вздохом боли,
И пройдёт по листьям дрожь тоски и худа.






Јован Дучић
Тишина

Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом.
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна откад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста,
Сва тишина тешко уздахне у болу;
Рефрен патње оде од листа до листа.