Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Полночь


Ночь. Музейной залы чёрная утроба.
Пред гранитным Марсом, внемля страстной воле,
Тешится вакханка. Молча льёт Ниоба
Мраморные слёзы вековечной боли.

Оплетённый змием, выгнулся в натуге
Торс Лаокоона. Под незримым игом
Смолк Эдип на камне... Тишь по всей округе:
Слышно, как проходит робко миг за мигом.

Вдруг с высокой башни глухо и зловеще
Колокол наполнил тьму полночным звоном -
И во мраке хладном, где застыли вещи,
Отозвался долгим, непостижным стоном.

Охватил внезапно залу трепет странный,
И почуял всякий, будто весть пророчью:
Там, во тьме, измучен вековою раной,
Гладиатор юный умер этой ночью.






Јован Дучић
Поноћ

У соби музеја глухо ноћно доба.
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола
Игра баханткиња. Ту лије Ниоба
Мраморне и хладне сузе вечног бола.

Ту силно и болно под уједом гује
Рве се Лаокон. На камену крутом
Седи скрушен Едип... Мир је да се чује
Где пролази тихо минут за минутом.

Али с црне куле кобан и потмуо
Глас поноћног звона одјекну у тмини -
Негде из дворане дуг се уздах чуо
У мраку, у немој студеној тишини.

Пренула се нагло сва дворана ова:
Свак осети да је туде у самоћи
Млад, срушен, и рањен већ дваест векова,
Гладијатор један умро ове ноћи.