Приглашаем литераторов и сочувствующих!
Вы не зашли.
Вера Хорват. Из книги "Дунайские таблицы"
Цикл "Fabula Traiana"
Бабакай*
Камень камень камень
где твоя магма?
Плен и память о пламени
что вселенная разожгла
И каждое утро мгла
дочь встречи
с нею –
вОдой!
Да разве же ты ей мил?
Иль будешь когда-то люб?
Она бурлит: – Осрамил!
Пеной ревёт: – Душегуб!
И течёт – что уста
чиста
а грудь тебе подло-
мила
На пути скособочен
какая же ты ей – сила?
Но куда же?
Назад?
Горé?
От боли не вырастут крылья!
А она – знай себе – в море
Что волна – без усилья –
одна...
Оndina!
Выдрина дочка!
Златопёрая осетрица!
Родила тебе сына
не больше облачка
да мимо мчится игриво
Воистину: ветра сестрица
а ты – древнее диво
судно без морехода
бессловесен как точка
коей кончается ода
но – как нож ты остёр
в венах отверстых дня...
Камень
камень
камень
как ты похож на меня
*Бабакай – скала, возвышающаяся над поверхностью Дуная у входа в Джердапское ущелье. О происхождении названия спорят до сих пор. Одно из возможных древнейших значений названия – «предок камня».
Бабакај
Камене камене камене
где ти је магма?
Само се сети свог сјаја
кад васељена се нагла
И ова јутарња магла
кћер је сусрета
с њом
вОдом!
Па јеси ли јој омилио?
Јеси ли је бар смлачио?
Она кипти: – Ујармио!
Пеном реве: – Потлачио!
И тече – иста
чиста
а теби груд подло-
кана
На путу устобочен
а каква си јој брана?
Ал куд би?
Назад?
Горе?
Кад би бол давао крила!
А она – зна се – у море
Прпошна ко што је и била
онда...
Оndina!
Видра трачка!
Златопера јесетра!
Родила ти и сина
не већег од облачка
а мимо свега јури
Јесте: сестра је ветра
а ти си згурено сури
прамац негдашњег брода
неразговорљив ко тачка
на којој престаје ода
ма – ко ножић си оштри
сред вене отворене...
Камене
камене
камене
како личиш на мене
Отредактировано olkomkov (2013-08-17 21:39:24)
Неактивен