Форум литературного общества Fabulae

Брошенный всеми двор. Целая куча хлама:
стойки забора, тес, вилы, колеса, рамы,
серые валуны, старых досок обрезки,
грабли и шестерни, погнутые железки...
Бывший хозяин их трогал рукой несмелой
и говорил себе: "завтра примусь за дело";
из-под густых бровей двор осмотрев с оглядкой,
в хламе ища залог будущего достатка;
умер старик давно, двор навсегда покинул,
и не исполнил план даже наполовину.

Нет уже глаз его. Нет и бровей колючих.
Так вот про нашу жизнь правду глаголят кучи.

Рвољ

У напуштеном дворишту – сваком, по један рвољ
полуодбаченога нечег – ко ти, камене:
набацане тарабе, косници, ступе, зупци,
тесане талпе, греде, пањеви, гуме, трупци...
Претекоше. А није то било, у плану првом,
већ да дослуже нечем, као за огрев дрво.
Одлагало се: сутра, наксутра, од намере
живела је будућност под дигнутом обрвом,
у оку разгореном од будућег обиља
које не стиже никад до намене и циља.

Сад, тих обрва нема. Далеко су све очи.
О свима нама рвољ овај нешто сведочи.