Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич
ПЕСНИ ЖЕНЩИНЕ

I

Гордая богиня, посланная роком,
С тайного распутья, где не ходят люди,
Ты явилась древле перед смертным оком,
Вознеся в ладонях две нагие груди, —

И сквозь ранний сумрак огласила зори
Кровожадным смехом; предвкушая лето,
Жаркий лучик солнца спал ещё на взгорьи
В сладострастной муке первого рассвета.

На тебя воззрились очи всей вселенной;
Приняла лилея вмиг твоё обличье;
В прядях заиграло солнце рдяной пеной;
Мрамор озарило дивных черт величье.

II

И в ручьях разлился твой звенящий голос;
И прониклось море гибкой статью тела;
Дрожь твоя объяла в поле каждый колос;
Изо всех гнездовий песнь твоя взлетела.

И цветы впитали твой дурман и краски;
И твоей улыбкой блещет полдень мая:
Всё полно тобою, как в прекрасной сказке,
Чарам нет названья, нет конца и края.

Величавым шагом всходишь, как денница,
И всему на свете даришь смысл и цену;
Тайна мирозданья из тебя лучится,
Как златые нити сквозь глухую стену.

III

Гавань, что мерцает средь морских блужданий,
Край, куда приводят все дороги наши,
Ты – Плеяд седмица в предрассветной рани,
Час последней песни и последней чаши;

Друг и враг навеки; и обман, и вера;
Неизбывный символ вечного раскола,
Всех отрад и болей; глубина и мера
Всех ущелий сердца и безумий пола.

Сердцу причащенье и душе проклятье,
Правишь ты повсюду, без границ и флага:
Чистая идея в непорочном платьи,
Чей закон воздвигся выше зла и блага.

IV

Древнее начало, что творит и рушит;
Божий дух во всякой дольней коловерти;
Ветер, что прибрежным ивам слёзы сушит;
Нива, что рождает жизнь в угодьях смерти;

Ты – исток чудесный славы и позора,
Вечное беспутье, где б нога ни стала;
Гибельная чара для любого взора,
И венок масличный, и эфес кинжала.

В самом первом слове скрылась первой тайной
Всей на свете боли; каждый день, как внове,
Над твоей пустыней, тёмной и бескрайной,
Всходят и садятся солнца слёз и крови.





Јован Дучић
ПЕСМЕ ЖЕНИ

I

Богињо, која си, охола и прека
Са једног незнаног раскршћа голема,
Први пут изашла пред очи човека
Држећи две дојке у рукама двема —

И огласила се кроз мрак прве зоре
Крвожедним твојим кикотом; док врућа
Луч сунца спаваше у сутону горе,
У напору болном првога сванућа.

Тебе погледаше очи свију ствари;
Твој став узе љиљан у великом врту;
Сунце да у твојим косама зажари;
Бледи мрамор захте твоју чудну црту.

II

И сва твојим гласом прозборише врела;
Море узе сјајну гипкост твоје пути;
Твој покрет сва поља валовна и зрела;
И твој глас сва гнезда која ће се чути.

Цвеће узе боју твојим отровима;
И сјај твог осмеха узе блесак маја:
Твоја је лепота у стварима свима,
Твој кобни чар нема имена ни краја.

Све пробуди шумом твојих корачаји,
И свему си дала смисао и цену;
Сва тајна закона у теби се таји,
Као златни конци протекли кроз стену.

III

Ти си лука где се савију сва једра,
Пут куд бесповратно пређе нога наша,
И седам влашића једног јутра ведра,
Последња молитва и последња чаша.

Друг и непријатељ, издаја и вера,
Наш део и контраст; символ свега бола,
И символ свих срећа; заблуда и мера
Свих понора срца и нереда спола.

И отров и причест у срцу и духу,
Свуд себи доследна, без међе и стега:
Идеја у белом непорочном руху,
Самобитни закон дигнут изнад свега.

IV

Ти си принцип који и руши и гради,
Дух божји у свакој и струни и црти;
И ветар што хучи на обали глади,
И њива што плоди у пределу смрти.

Непрекидни извор поноса и стида,
И вечно беспуће куд се закорача;
Ти си очарано око свега вида,
И венац маслине и држаље мача.

Прва реч је твоја кључ и прва тајна
Свег бола на земљи; у твој врч се саспу
Све крви и сузе; пустињо бескрајна,
Сунца очајања где грану и заспу.

Отредактировано olkomkov (2019-08-10 17:24:53)