Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич
Человек говорит Богу

В пучине света Ты сокрыт глубóко,
Но чует дух в Тебе свою потребу;
Вовек не слышен Ты земле и небу –
Лишь нам Твой голос внятен от истока.

В Тебе одно – конец и бесконечность,
Пронзаешь сердце Ты, минуя разум...
Когда б ещё душе предстали разом
Всесилье и бессилье, тлен и вечность?!

Взаправду ль путь земной к Тебе приводит?
Неужто смерть глаголет о зачатьи?
Кто ревностно Твои хранит печати?
Кто страшною Твоей границей ходит?

По-прежнему ль, далёким предкам вторя,
Мы образ носим Твой в земной юдоли?
О, если нет – печальна наша доля,
А если да – Твоё безмерно горе!

Чтó дух мой человечий породило?
Враждебен он Тебе иль сопричастен?
Иного не дано! Как тень, безвластен,
Он – край померкший Твоего светила.

Повсюду одинок и полон страха,
Пришелец в этом мире, в этом теле, –
И смерть и жизнь в единой горсти праха, –
Взыскует вечно запредельной цели.





Јован Дучић
Човек говори Богу

Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно -
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак - је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе -
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.