Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Осенняя песня

С первым ветром облетают
Друг за другом листья, грозды,
За полесьем птицы тают,
За рекою гаснут звёзды.

Всё уходит; ниоткуда
Нет прощального привета,
Надо всем простёрлось чудо
Этой смерти, полной света.

Всякий взор захвачен властно
Умиранья тихим дивом;
Всякой твари мнится страстно
Об успении счастливом.

Только пред душой людскою
Жизнь и смерть полны значенья:
Два побрежья восхищенья,
Рождены одной рекою.






Јован Дучић
Јесења песма

Први ветри с цвећа носе
Све петељку по петељку,
Селице за горске косе,
И звезде за црну реку.

А ништа ме не погледа
Још један пут; све нестаје,
Све се чудно овде преда
Овој смрти која сјаје.

Све су очи засењене
Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене,
Зажуди да умре потом.

Вај, зна само дух човека
И за живот и за мрења:
Две обале усхићења,
Које плоди иста река.