Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Душа

Отчего ты плачешь день и ночь, родная?
Канувшее счастье — и поныне счастье!
И когда бушует на душе ненастье,
Это часть былого бредит в ней, стеная.

Пусть слеза больное не туманит око:
Счастье вечно с нами, не умрёт, не минет.
И когда услышишь зов, что в далях стынет,
Это счастья эхо бдит в тебе глубоко —

Одинокой ночью, в жалостливом шуме
Рек, познавших звёзды, рощ, покрытых тенью...
Той неслышной песне, преданной забвенью,
Лишь душа внимает, словно тайной думе.





Јован Дучић
Душа

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још увек је срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко -

У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена…
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује и разуме…