Форум литературного общества Fabulae

Приглашаем литераторов и сочувствующих!

Вы не зашли.

#1 2013-05-07 20:11:20

olkomkov
Автор сайта
Откуда: Москва
Зарегистрирован: 2011-09-14
Сообщений: 1272
Вебсайт

Йован Дучич. В сумерках

Йован Дучич. В сумерках


Вновь уводят думы, тяжки и тоскливы,
Вдаль, в пустое поле. Стыло блещут росы.
Над водою мутной горько плачут ивы,
И холодный ветер теребит им косы.
Полумёртвой сенью на закате мреет,
Тихо угасая, бледный дневный пламень.
В небе надо мною ширь немая реет,
Мгла покрыла реку, лес, цветы и камень.

Вот погост у яра. Здесь лежат селяне:
Родичи, соседи - всяк другому ровня;
И стоит поодаль в меркнущем сияньи
Набожно и скорбно ветхая часовня.
На селе потухли огоньки сторожко -
Ночь, уснули долы... Лишь, как призрак млечна,
От села к погосту криво вьётся стёжка,
Чудна, неусыпна, коротка - и вечна.






Јован Дучић
У сумраку


Одвела ме туга и мисли злослутне
У поље, далеко. Трава пуна росе.
Тужно стоје врбе изнад воде мутне,
Хладни ветри мрсе зелене им косе.
На западу негде полумртав блеска
Угашеног дана задњи бледи пламен.
Нема је нада мном ширина небеска,
Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен.

Ево једно гробље. Ту леже сељаци,
До суседа сусед, другар до другара;
А док се у своду бришу задњи зраци,
Побожно капела стоји крај њих стара.
И доле у селу задњи огњи згасли -
Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна,
Међ гробљем и селом још кривуда стаза,
Сва бела и гола, кратка, вечно будна.


Олег Комков
ΓΝΩΘΙ ΣΑΥΤΟΝ

Неактивен

 

Board footer

Powered by PunBB
© Copyright 2002–2005 Rickard Andersson