Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Из "Ядранских сонетов". Дубровницкий реквием


Тягостно и скорбно, вторя гласам хора,
Бронзовые горла исторгали пенье.
А она лежала посреди собора,
Как принцесса Грёза в тихий час успенья.

Так светла, печальна, в белом покрывале;
В гуще роз и мирта утонули плечи.
А вокруг дворяне горестно внимали
Долгой панихиде и держали свечи.

Древние каноны свято соблюдая,
Скорбный чин свершала братия седая,
И померкший полдень в окнах таял зыбко.

Зазвонили отпуст, и под звуки хора
На лице недвижном тихая улыбка,
Словно сон, блеснула в сумраке собора.






Јован Дучић
Дубровачки requiem

Тај дан тако тужно звонила су звона,
Болну неку песму из металног грла.
Насред катедрале лежала је она,
Као Илузија која је умрла.

Тако плава, тужна. У белом оделу,
Легла је међ руже и миртино цвеће.
Редови властеле на дугом опелу
Стојали су немо и држали свеће.

У окнима цркве тихо, неосетно,
Поче дан да гасне, кад свршише сетно
Дуге болне псалме свештеници седи.

А полазак када запеваше звона,
И кад мирно ковчег подигоше бледи,
Тада, као у сну, осмехну се она.