Приглашаем литераторов и сочувствующих!
Вы не зашли.
Йован Дучич
ПЕСНЯ
Знать бы, чтó мне песня новая пророчит –
Новое ли счастье, старую ли рану;
Как молитва, к небу возлететь захочет
Или каплей яда обречёт дурману.
Только слышу оклик из пучины духа,
Будто весть ночную, с берега пустого;
И, коснувшись вечной благостью до слуха,
Сквозь уста и сердце проникает слово.
В этот миг раскроет предо мной стихия
Тайну, что издревле бдит во тьме дремучей:
Муку мирозданья претворю в стихи я,
Боль свою – в молитву, полную созвучий.
И в любовной жажде, и в презренной пище,
Всюду – только песня; а душа отныне,
В странном свете мрея, делается чище,
Как звезда, что тихо тает над пустыней.
И доколе ткётся мирно ткань творенья,
Связи и распада вечное искусство,
И доколе длится страстный час прозренья
И всему внимают вдохновенно чувства, –
Знаю: исчезаю в гулкой сей юдоли,
С каждым шагом дале от всего, что рядом,
Чужд людскому счастью, непричастен боли,
В небеса взирая отрешённым взглядом.
Јован Дучић
ПЕСМА
Никад не знам куд ће нова песма хтети,
Новој срећи или болу старе ране;
Да као молитва у небо полети,
Или као капља отрова да кане.
Само чујем поклич у дну духа свога,
Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста;
И ја чујем благе речи вечитога
Како ми пролазе кроз срце и уста.
Тад све канда знадем појмити и рећи,
И погађам тајну скривену од свију:
Да претворим у стих бол од свега већи,
И јад у молитву и у хармонију.
И љубав што чезне, и јед што се гнуша,
Све је само песма; док мре у дубини
Сва у чудну светлост обучена душа –
Као звезда што се распада у тмини.
И док се у миру тка вечито ткиво,
Хуји глас стварања и ритам расула,
И док у те сате још страсно и живо
Све сазнају моја опијена чула –
Ја знам да нестајем у шуму што блуди,
Са сваким кораком којим нога крочи:
Стран за праву срећу и прави бол људи –
Упирући к небу зачуђене очи.
Неактивен
Олег, спасибо!
olkomkov написал(а):
В небеса взирая отрешённым взглядом.
Вспомнился Галчиньский ("Странное происшествие на углу Нововейской улицы"):
Szło ich prawie czterdziestu.
Normalnie. Przy niedzieli.
I nagle jeden westchnął
I wszyscy przystanęli.
Bo ograniał ich zachwyt,
że księżyc świecił niebu.
Więc patrzyli nań, jakby
sroka patrzyła w rebus.
Księżyc ma ten styl pracy,
no - że wschodzi i świeci.
Lecz poeci są tacy.
Eech, poeci, poeci.
В переводе Слуцкого:
По случаю воскресенья
шло их десятка четыре.
Один вздохнул внезапно,
другие на месте застыли.
Их восхитило что-то.
Луна осветила небо.
И в небо уставились, точно
сорока уставилась в ребус.
Луна ведь их стихия,
восходы, заходы, все это.
Поэты – они такие.
Эх, поэты, поэты...
Отредактировано Батшеба (2019-05-29 21:38:50)
Неактивен
Батшеба написал(а):
Вспомнился Галчиньский ("Странное происшествие на углу Нововейской улицы"):
Szło ich prawie czterdziestu.
Normalnie. Przy niedzieli.
I nagle jeden westchnął
I wszyscy przystanęli.
Bo ograniał ich zachwyt,
że księżyc świecił niebu.
Więc patrzyli nań, jakby
sroka patrzyła w rebus.
Księżyc ma ten styl pracy,
no - że wschodzi i świeci.
Lecz poeci są tacy.
Eech, poeci, poeci.
В переводе Слуцкого:
По случаю воскресенья
шло их десятка четыре.
Один вздохнул внезапно,
другие на месте застыли.
Их восхитило что-то.
Луна осветила небо.
И в небо уставились, точно
сорока уставилась в ребус.
Луна ведь их стихия,
восходы, заходы, все это.
Поэты – они такие.
Эх, поэты, поэты...
Ух ты! И Вам, Татьяна, спасибо за Галчиньского!
Неактивен