Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич
Женщина

Мне всё чаще снится лик жены великой,
Чья краса от мира просияет втайне:
Как дыханье божье в пустоши бескрайней,
Обовьёт мне душу тонкой повиликой.

Никому не ведать моего открытья:
Лишь меня одарит волшебства толикой, –
И под тихим взором той жены великой,
Вечно очарован, въяве буду жить я.

Пред её незримой, гордой красотою
Лишь мои отверзлись омрачные очи,
И глухое сердце расцвело средь ночи,
Как дождю, послушно чудному покою.

Красота пребудет с нею нестыдливо,
Убежит бесчестья, лести и забвенья –
И пройдёт неслышно, словно дуновенье,
Избранного сердца тёмные извивы.

И, красу лелея в заточеньи вечном,
Вижу: та, пред коей я стою на страже,
Соткана из той же светозарной пряжи,
Что и мой недужный сон о бесконечном.




Јован Дучић
Жена

Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце ко црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупака,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.