Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич
Тень

Повсюду тень моя со мною,
Огнистый призрак, джинн косматый;
То соглядатай за спиною,
То недреманный мой вожатый.

У леса вдруг бесследно сгинет,
За лесом снова ждёт, напружась,
И перед церковью застынет –
Наш древний, первобытный ужас.

Тот знак, что светит, меркнет, студит,
Тот говор неба тёмной речью!
Доколь тревожить солнце будет
Игрою душу человечью?

Ликует мир, исполнен света,
А человек и тень, как даве,
На перепутьи станут где-то,
Чтоб сбросить цепи тяжкой яви...

Но длится до зари вечерней
Двух судеб вечное сплетенье:
Тень, что самой земли безмерней,
И человек, что легче тени.






Јован Дучић
Сенка

Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати —
Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје —
Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца...

Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.

Отредактировано olkomkov (2015-09-22 15:43:19)