Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич
Свет

Человек в обсерватории ждал, пока в зодиаке блеснёт одна звезда, которую поймает он в свои зеркала и которая станет его открытием. Она понесёт его имя по просторам неба, как носил бы его ребёнок по городским улицам.

Каждый год одной и той же ночью ждал он, когда прольётся свет этого неведомого полночного солнца, которое он предчувствовал, в которое только он один верил и которому предстояло проделать тот же путь, что доселе проделала лишь его беспокойная душа.

Миновали годы и звёзды, а дух его был по-прежнему ослеплён светом той звезды, которая не хотела явиться из своей тайны. Глаза его были ослеплены той синей планетой, что купалась где-то в море собственного сияния, беспечно, как плещется в волнах младая жена, которую никто не видит и никто не стережёт. Но он ждал, пока та звезда взойдёт к назначенной ей точке вселенной, словно по ступеням своего престола.

Так прошла вся жизнь человека, влюблённого в звезду.

Но умер он счастливым, потому что целую жизнь прожил в свете звезды, которая была прекраснее и величественнее всех прочих звёзд: ибо она светила, хотя даже не существовала.

И столько было от неё света, что человек тот никогда в жизни не знал ни сумрачного леса, ни тёмной тропы.





Јован Дучић
Светлост

Tај човек је чекао у звездари да у зодијаку блисне једна звезда коју ће он ухватити у своја огледала, и која ће бити његово откривење. Она ће понети његово име кроз просторе неба као што би га његово дете носило кроз улице града.

Сваке године у исте ноћи чекао је он да се пролије светлост тог непознатог поноћног сунца, које је слутио, и у које је само он веровао, и које ће проћи путем којим је досад прошла само његова узнемирена душа.

Године и звезде су пролазиле, а његов дух био је увек засењен том светлошћу звезде која није хтела да изиђе из своје тајне. Његове очи биле су засењене том модром планетом која се негде купала у мору свог сопственог сијања, безбрижно, као млада жена у таласима које нико не види и нико не вреба. Али је он чекао да се та звезда попне на једну одређену тачку у свемиру, као на степенице свог престола.

Тако је прошао цео живот тог човека заљубљеног у звезду.

Али он је умро срећан јер је цео живот живео у светлости звезде која је била лепша и већа него све друге звезде: зато што је светлила а није ни постојала.

Њена светлост је била толика да тај човек никад у животу није знао ни за мрачну шуму ни за тамну стазу.

Отредактировано olkomkov (2014-04-06 20:42:35)