Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Аккорды


Лиловой ночью тихо бродят тени;
Сквозь шелест звёзд, мучительно-знакома,
Почудится в немотном запустеньи
Мне песня сфер над гладью окоёма.

И вновь объемлет небеса и землю
Извечный гул, что слышен издалече;
И вновь недвижно, немо, долго внемлю
Я говор вод и шумных листьев речи.

И в языке немолчном разумею
Глас Бытия и каждой вещи шёпот...
Порою тишь наступит, а над нею -
Лишь сердца стук... Но тот же смутный ропот

Проснётся в чаще леса; за ударом
Послышится удар; раздастся ясно
Из чёрного рогозника над яром,
По полю пробежит... И многогласно

Достигнет недр земли! Во тьме страданья,
Как колокол, исполнившийся стона,
Немыслимое сердце мирозданья
Забьётся мерно, тихо, монотонно.






Јован Дучић
Акорди

Слушам у мирној љубичастој ноћи
Где шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго, немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор вода.

И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари...
Често све стане, још се само чује
Куцање мог срца. Но исти удари

Чуше се шумом, мирно закуцаше
Удар за ударом, из стабла; и јасно
Куцну из црне рогози и шаше -
Дуж целог поља ... Најзад, многогласно,

Доле, под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.