Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Морская верба


Верба одиноко клонится к прибою,
Зелень кос тяжёлых распустивши в море:
То младая нимфа, проклята судьбою,
Обернулась древом и шумит от горя.

Внемлет горной песне, что заря рождает,
Вздохам вод, под вечер ищущих забвенья,
И стоит недвижно там, где всё блуждает:
Облака и ветры, волны и мгновенья.

Морю дарит ветку, ветру - лист на счастье
И шумит, над миром замерев высóко;
А кругом, как в сердце, рвущемся на части,
Жизнь шумит печально... Верба одинока.







Јован Дучић
Морска врба

Сама врба стоји над морем, врх света,
Расплела је косу зелену и дугу,
Наличи на нимфу која је проклета,
Да постане дрво и да шуми тугу.

Слуша песму гора када јутро руди,
Агонију воде у вечери неме,
Непомично стоји тамо где све блуди:
Облаци и ветри, таласи и време.

И ту шуми с њима, дајући, полако,
Мору коју грану, ветру листак који:
И, ко срце, себе кидајући тако,
Тужно шуми живот. - Сама врба стоји.