Форум литературного общества Fabulae

Это четверг. И ныне
воздух отягощает
легкие, словно гиря.
Ты же – как риф в пучине;
пальцы твои, пружиня,
стиснули в океане
шхуну постылой длани.
Дни мои убывают
в быстро растущем мире.

Это четверг. И надо
вырваться за ограду
(как, убежав с урока,
выждать до перерыва).
Ты мне, как будто, рада,
только мне одиноко,
день ото дня немею.
Голос звучит фальшиво,
даже шептать не смею.

Это четверг. И кто же
будет твоей любовью,
если он повторится?
Или с усердной мышкой
ты, дорогая, схожа –
с той, что в ночном гнездовье
мира грызет границу,
чтоб он исчез во вспышке?

Четвртак

Четвртак, кад се чини
да је све олакшање
сем зрака који дишем.
Ти си ми, још, једини
спруд, као на пучини
прстију који плове
у недраге дланове.
Сваког ме дана мање
а света све је више.

Четвртак празнине, када
помишљам да се могло
изостати (ко с часа:
па на велики одмор).
Ти си ми тек, још, рада,
осталоме без гласа,
немљему за дрвеће.
Све мање сам за говор
а ни шапат ме неће.

Четвртак. Ко ће тебе
волети, када дође
четвртак? Ал овако:
с ове неме даљине
што као мишић гребе,
секутићима глође
међу кроз свет под мраком
да плане и замине?