Форум литературного общества Fabulae

Владимир Ягличич. Стрельбище


Шлейф, что целовали, ныне вы безбожно
пачкаете грязью (что молчать тревожно? –
ведь ясна причина с самого начала:
сколько ни склоняйся, вечно будет мало).
Лишь один, презренья общего достоин,
в будущее глядя, бдит на страже воин:
мир пред ним прострелен, взор без содроганья
видит торг, измену, сдачу, поруганье.

Верен данным клятвам, дни и ночи кряду
ты стоишь, мишенью сделанный в награду.
Ремеслом ненужным бредя в карауле,
разве ты не слышишь свиста шалой пули:
будто поразили дух в незримом теле
стрелы, что достигли непостижной цели?





Стрелиште


Још колико јуче љубили сте скуте,
које сад блатите (са стрепњом, да ћуте
шта се догодило; а прича је проста:
ма колко се сагли никад није доста).
Као да је презрен, и презрења вредан,
тек стојник на стражи, у сутра загледан:
свет одстрељен чува, памтећи за друге
продају, предају, издају, поруге.

Својим љубавима веран, овим светом
на стрелишту стојиш, унапређен метом.
Притврдивши јаче узалудан занат
не чујеш крај ува залуталу танад:
како да погоде дух у плавом лету
нестижични меци - невидљиву мету?