Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Из "Ядранских сонетов". Звёзды


С острова Лопуд

Тихо блещут звёзды средь ветвистой кроны,
И шумит над нами в смолкнувшей дубраве
Только песня моря, омывая склоны,
Как роса, что пала в серебристой яви.

Я вплетал ей в косы, полон жажды страстной,
Вымокшие розы. Стёжки пахли мхами,
И лицо любимой млело ночью ясной,
Взор пылал, как звёзды, губы жгли стихами.

Всюду шум, сиянье; дождевым потоком
Белый свет струится, рощу заливая;
Мирно спят оливы в сумраке далёком...

И качает море звёзды, напевая,
И, плеснув на сонный брег, лишённый тени,
Их катает нежно по песку и пене...





Јован Дучић
Звезде

Са острва Лопуда

Високо у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Ко да роса пада у сребрној тмини.

У њену сам косу уплетао страсно
Мокре ноћне руже. Путем пуним зова,
Ја јој љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.

Све је шумно, сјајно; и лије из грања
Светлост, ко падање неке беле кише;
Маслинова шума у даљини сања...

А море је пуно звезда, па их њише,
И по жалу немом, празном и без сане,
Котрља их сву ноћ, ко песак и пене...

Отредактировано olkomkov (2012-10-10 18:30:24)