Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Из "Ядранских сонетов". Село


Из Трстено

Круторогий месяц виснет меж развилин
Старого каштана; ночь прозрачна стала.
Как больная совесть, смолкшая устало,
Море спит, мерцая сотнями светилен.

Стынут кипарисы; месяц, обессилен,
Льёт сребристый холод; синью заблистала
Изморозь на травах, словно покрывало.
Слышен крик. То кличет на поляне филин.

И село рыбачье с каменистой грани
Соскользнуло в заводь - и за мглою млечной
Еле различимо, как в воспоминаньи.

Всё бесследно тонет в тишине предвечной.
Ни души, ни звука; только где-то глухо
Бьют часы, которых не услышит ухо.






Јован Дучић
Село

Из Трстеног

Виторог се месец заплео у грању
Старих кестенова; ноћ светла и плава.
Ко немирна савест што први пут спава,
Тако спава море у немом блистању.

Чемпресова шума бдије; месец на њу
Сипа своје хладно сребро; одсијава
Модро летње иње са високих трава.
Затим крик. То крикну буљина на пању.

Рибарско сеоце полегло на стену,
И сишло у затон; и кроз маглу млечну
Једва се назире, ко кроз успомену.

Све је утонуло у тишину вечну.
Ни шума, ни гласа; само једнолико
Избија часовник ког не чује нико.