Форум литературного общества Fabulae

ДАР

                             Злате Коцич

Как древле – небо, предзимнее.
Заберёт ли дары мои, помыслы,
безвидной жертвой восшедшие
в пустоту возду́хов? Уже потеряны
для авгурьего взгляда.
Пусть летят: это ласточки,
коим отпущено время,
чтобы целыми днями могли они
петь о Печали,
чтобы печься могли об иной печали,
иноземной ли, околоземной, –
а со мною оставили только
золотую золу, толику
обетованья, словущую, словно
скудный свет в конце ноября.
Так створяется мир, смеркается
маловерное время, свиваясь
в истый исток. Anima minima. Меньше
самого малого из даров земли.
Сгусток речи, скудельной.




Перевод на сербский Златы Коцич:


ДАР
                          Злати Коцић

Како је древно – небо, пред зиму.
Хоће л примити даре моје, помисли,
што усходе као невидљива жртва
у празнине ваздуха? Већ изгубљене
за поглед авгура.
Нека лете: то су ластавке,
којима отпуштено је време,
да могу по цео дан
певати о Тузи,
да брину: шта је с тугама иним,
иноземним, окоземним ли,
а мени да оставе тек
злаћани пепео, мрвицу
обетованија, која слови, као
оскудно светло позног новембра.
Тако се склапа свет, смркава
маловерно време, свијајући се
у исти источник. Anima minima. Мањи
од најмањег међу дарима земље.
Згустак говора, глиненог.