Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич
ПЕСНЯ ТИШИНЫ

Той, кого не стало, вновь шепчу я что-то;
Стыло тлеет месяц средь пустынной тверди.
Ты доныне рядом; ведь любви ворота
Нам всегда открыты, как ворота смерти.

О слова, которым не внимает ухо,
Истины в чистейшей, девственной одежде!
О слова разлуки! для больного духа
Вы – беседа с Богом, незнакомым прежде.

В жизнь из смерти входишь ты вернее тени:
Присно оживаешь в снах моих и боли;
Умерев для веры, явишься в сомненьи –
И тебя меж смертных не увижу боле!

Из моей молитвы перешла ты в клятву,
В муку отрицанья; та же – но иначе...
В этом вечном севе зреет вечно жатва,
И любовь не канет в покаянном плаче.

Вечный облик снова узнавать я буду
В пустоте, где время с каждым днём короче...
И в холодном свете ранних звёзд повсюду
Ты незримо реешь, соткана из ночи.




Јован Дучић
Песма тишине

Зборим ти несталој, док жалосно плави
Мртви сјај месечев на планинској рти.
Ти си још уза ме; врата су љубави
Увек отворена, као врата смрти.

Речи неслушане, ви лепоте чисте,
Истине у зрачном непорочном руху!
Речи у самоћи очајања, ви сте
Сетни говор с Богом, његов глас у духу.

Из смрти у живот непрекидно ходиш:
За мој сан умрла, живиш у мом болу;
Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;
Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Из мог благослова прешла си у клетву,
И бол одрицања; твој век свагда траје...
Вечно семе спрема своју вечну жетву,
Љубав се зариче и када се каје.

Тако се обнављаш вечна, несавладна,
И новорађана у мојој самоћи...
Док звучни сутони падају и хладна
Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.