Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Познание

Её познал я в час небесной хмури;
Сады алкали смерти с нетерпеньем,
Шумел осенний дождь предвестьем бури,
И всё в тоске спешило за успеньем.

И молодость моя уже не знала
О страстных днях, чьё пламя так жестоко:
Мне в душу тень её неслышно пала,
Как лунный свет, бледна и хладноока.

Был глас её - что музыка печали:
И, внемля, думал я в молчаньи строгом
Лишь о минувшем, об осенней дали,
О хладном небе, о прощальном "с Богом!"

Был поцелуй её покойно-льдистым,
Как мрамор статуй; а льняные пряди
Унывно пахли тягостным и мглистым
Дыханьем роз в полуотцветшем саде.

И по утрам с тех пор мне часто мнилось,
Как будто сбросил я стальные путы:
Не знаю, чтó душе в те ночи снилось,
Но взор смеркался, полон слёз и смуты.





Јован Дучић
Познанство

Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала
За дане страсти и трзања њина:
У моју душу њена сен је пала,
Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше ко музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом,
Само на прошлост, на јесени дуге,
На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан,
Мраморни пољуб; а коса јој плава
Одисала је сетан мирис један
Бокора ружа који доцветава.

И много пута, у јутра, без моћи,
Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,
Али ми очи мутне, пуне суза.