Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Ожидание


Миг святой, последний в долгой круговерти
К нам придёт однажды тихо попрощаться,
И друг другу скажем: вот и время смерти,
Как обычно молвят: время возвращаться.

В даль пустую взглянем, где, пространство горбя,
Пролегла граница между тьмой и светом,
И в глазах застынут слёзы поздней скорби,
Скорби, что не знали мы на свете этом -

Солнечным ли утром потеряв друг друга
В зелени прибрежной; или мглистой ночью,
В час, как месяц, белый, словно от недуга,
Мертвенную хладность льёт по заволочью.

Этот миг священный в вечной круговерти
Мы устало встретим, чтобы попрощаться,
И тихонько скажем: вот и время смерти,
Как обычно молвят: время возвращаться.






Јован Дучић
Чекање

Доћи ће и тренут последњи и свети,
Када ћемо једном, мирно чекајући,
Рећи једно другом: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели,
Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели -

У сунчана јутра тражећ једно друго
Крај зелених река; или ноћ кад броди,
И док месечина непомично, дуго,
Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети,
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,
Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.