Форум литературного общества Fabulae

Йован Дучич. Из "Ядранских сонетов". Ночные стихи


Близ монастыря Св. Якова в Дубровнике

Всё в ночи люблю я: тусклый омрак лета,
Тяжкое безмолвье и раскаты грома;
Мне до боли внятна чёрных рек истома,
Что протяжной песней льётся до рассвета.

Камни, листья, волны, скрывшиеся где-то,
В этой смутной песне шепчут мне знакомо;
И душа, незримым таинством влекома,
В ней шумит, как море, сумраком одета.

Я - частица ночи. В час, как над водою
Утренние ветры лёгкой чередою
Медленно погасят белый звёздный пламень, -

Ночь вздохнёт прощально в забытьи усталом
И, овеяв мглою и цветок, и камень,
Мне лицо укроет слёзным покрывалом.






Јован Дучић
Ноћни стихови

Код Светог Јакова у Дубровнику

Ја волим ноћи, њине мутне зборе,
И њине тишине, и њине олује;
Њине црне реке када сетно хује
Своју песму тамну и дугу, до зоре.

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе,
Шуме у тој песми, и шапћу и струје;
И моја се душа јасно у њој чује,
Као неко тамно невидљиво море.

Ја сам део ноћи. Над водом и хумом
Кад јутрењи ветри својим благим шумом
Погасе лагано беле звезде њене -

Она шуми збогом у одласку наглом,
И увија тужно, кô цвеће и стене,
Моје мрачно лице сузама и маглом.